“Dimitrije Anastasijević Sabov imao je sreće u svojim poslovima, ali ga je u porodici pogađala nesreća za nesrećom. Svoju decu je jedno za drugim gubio. Ostavši sam sa svojom ženom Sarom i sestrom Janom, usinio je jedno dete koje je bilo rod njegovoj ženi. No taj posinak, Mata, samo godinu dana nadživeće svog poočima.
Ostareo i skrhan žalošću za svojom decom, Sabov je nalazio utehe u pobožnosti. Uređujući svoje imanje, našao je da bi mogao veću svotu novaca odvojiti za kakvu dobrotvornu svrhu, a da njegov posinak ipak ostane najbogatiji čovek u Karlovcima i okolini. Ovom Sabovljevom ktitorskom raspoloženju mnogo je doprineo karlovački lekar dr Jovan Živković. Kad je mitropolit Stratimirović saznao za tu njegovu nameru, uputi se 2(13) avgusta 1791.g. sa svojom svitom njegovoj kući i lako ga nagovori da novac, kojim je želeo da učini neku zadužbinu, upotrebi za osnivanje gimnazije, jer se u to vreme držalo da je gimnazija bila najvažnjija narodna potreba. Sabov obeća odmah 10000 for. u gotovu i 10000 for. u obveznicama, za koju će svotu plaćati interes, a u slučaju njegove smrti ima se ta svota isplatiti pre svega.
Stratimirović, obradovan ovim darom, pozove odmah sutradan u svoj dvor oko stotinu Srba Karlovčana i ovde im objavi plemenitu nameru odličnog građanina Dimitrija Anastasijevića Sabova. Ujedno im protumači da je Sabovljeva zadužbina znamenito dobročinstvo za Karlovčane i ceo srpski narod.